Жртва „истраживачког новинарства“ министар Ненад Поповић

Иако се већ дужи временски перод српска јавност упозорава на факторе који утичу, односно покушавају да утичу, на избалансирану политику Владе Републике Србије и њену спољнополитичку оријентацију и према западу, и према истоку, намеће се питање је ли државна пропаганда довољно јака да се адекватно супростави у медијском рату који се против ње и њене политике води годинама у назад.

Сви социјални и економски показатељи, али и показатељи који говоре у прилог успешности те и такве политике као да нису довољни на послу разуверавања јавности од полуистина и неистина које се о Влади Републике Србије и њеним истакнутим члановима пласирају готово свакодневно под фирмом независног, слободног и истраживачког новинарства. Све то, у годинама када се бројни медији и невладине организације утркују, како у земљи, тако и у иностранству, да Републику Србију и њене органе власти представе као земљу у којој је слобода ограничена, а на чијем се челу налазе људи који државу и народ у њој, третирају као личну прћију коју крчме како им се прохте.

О тим инсинуацијама једино може судити српски народ који је иначе, да напоменемо, пресудио огромном већином шта о томе мисли на последњим парламентарним изборима. Млади људи, примера ради, који представљају будућу образовну и културну елиту нашег друштва, не могу бити довољно мотивисани да улажу у своје образовање свој труд, време, новац и енергију неколико година, а да притом не буду сигурни да ће посао за који се образују по завршетку студија и обављати, са једне, те да ће за тај посао бити адекватно плаћени, са друге стране.

На том послу изгара читава државна адмистрација, због тог посла, поред осталих, каиш стежу и најстарији сународници, и на том послу неуспех није дозвољен а сви смо свесни последица које би са собом потенцијални неуспех донео, па се он не разматра, чак ни као ирационална претпоставка.

Загледани у будућност, нећемо се присећати времена владавине такозване демократске опозиције и свих њених политичких деривата, пљачкашке приватизације и свега што већ полако, али сигурно, пада у заборав и постаје део историје у коме ће, без дилеме, пронаћи своје место. Ако ћемо говорити о прошлости, онда нека то буде блиска прошлост, обележена жестоким притисцима на сам државни врх да се одрекне сарадње са Руском федерацијом, државом која има право вета у Савету безбедности Уједињених нација и која се не либи да то право употреби, односно да га стави у сврху остваривања наших националних интереса.

Са друге стране, демократски плурализам диктира и постојање политичких организација које не деле вредносни систем такозване западне цивилизације, већ теже да се спољна и економска политика наше земље усмери и усклади са политиком оних који су се кроз историју у више наврата према нама постављали пријатељски или, примера ради, само у прошлом веку нису против нас водили офанзивне ратове чак три пута. Данас када живимо у миру, и када би пријатељство оставили по страни, а бавили се искључиво интересом у вођењу спољне и унутрашње политике, а таква становишта у доктрини нису без јаког упоришта, онда не треба сметнути са ума какве и колике економске користи можемо или морамо остварити кроз сарадњу са Русојом.

Притом, уколико постоји интерес, а свакако да га има, не треба искључивати ни сарадњу са свим другим земљама света, укључујући и земље Европске уније. Даље, нестабилност која постоји у нашем региону – Косово и Метохија и Босна и Херцеговина са Републиком Српском, те цикличне напетости на релацији Загреб – Београд, сведоче управо о томе да изазивачи крвавог рата на тлу бивше Југославије којим је разбијена како привреда, тако и економија у целини, то жариште и даље држе отвореним.

За потребе чега? Бржег економског развоја? Помирења? Просперитета?

Ето предлога за истраживачки рад и нашег доприноса слободи и независности медија. Сходно свему што смо изрекли, а што чини само један део наших размишљања о кретању наше земље кроз политичке прилике на глобалном нивоу, највероватније су та и таква размишљања и деловања повод напада на оне чланове Владе Републике Србије, који не крију своју проруску оријентацију.

Када бисмо говорили да то чине људи од задатка, са правом бисмо били оптужени за гушење слободе медија и покушаје утицаја на независност новинарства. Ми, напротив, знамо да је слободно и независно, а поготово истраживачко новинарство темељ сваког здравог друштва и поретка у коме доминирају сви облици слободе, са једне, и одсуство било које врсте дискриминације, са друге стране.

Једноставно не бисмо волели да такве слободе увозимо из света познатог по „томахавк демократији“, већ желимо да своје слободе и права, освојимо заједно, у дијалогу и узајамној помоћи свих који ову земљу волимо, те да јој заједничким снагама обезбедимо развој какав јој после деценија стагнације, заправо и припада. У сваком погледу. У том смислу, изражавамо подршку свим медијима. Не желимо да стојимо на путу чак ни онима који су продужена рука туђих Влада.

Бићемо стрпљиви и чекаћемо да суд историје пресуди и нама, и њима, али док тога не дође, користићемо своје право да на неистине одговарамо истином, а истина је да је медијска кампања која је почела против људи који у Русији виде стратешког партнера последица политичке шизофреније западних слуга, истих оних који данас лицемерно говоре да смо за НАТО бомбе криви ми, да нас као „мале русе на Балкану треба маргинализовати“, оних чији је став да је Европа јака само ако је Балкан стабилан а да би Балкан био стабилан неопходно је да Србија буде мала, слаба и немоћна, што у преводу значи без контаката са Русијом.

У контектсту свега реченог, завршићемо цитатом великог човека:

„Не слажем се ни са једном речју који си изговорио, али ћу се до смрти борити за твоје право да их изговориш“.

Они су своје право искористили, овом приликом као интернет портал „Глас Поморавља“ искористићемо и ми наше право да на њихове неистине одговоримо истином и у том смислу, као озбиљан локални портал, преносимо Вам саопштење за јавност Српске Народне Партије чији је председник, господин Ненад Поповић, био жртва данашњег лова на оне који мисле другачије: