Откуд толика немоћ код образованог и културног света да се избори са тим промоторима невредности.

У Паризу с почетка осамнаестог века, у атмосфери где прилично уздрмана религија губи ауторитет у друштву (а без чије се моралне подршке појединац жудно окреће земаљским сластима), појавила се нова врста људи.

То су они, како духовито запажа Богдан Поповић, што су мучени жудњом за богатством и положајима измигољили из својих дућана, радионица, предграђа, колиба – да зграбе све што се зграбити може, тип који нема ништа, а све би хтео да има… Племство их назива qui veut arriver – (скоројевићи лактароши); сиров, необрађен тип који се не либи да пузи пред јачим, а буде суров и немилосрдан према слабијем, који безобзирно кидише на положаје, титуле, новац, градове, уводи нова правила у политику, културу, понашање…

Примитивац пар екселанс, који се меша у све, а не разуме ништа.

То је онај, како каже Макс Шелер у свом есеју „Ресантиман у изградњи морала”, чији циљ „није да стекне нешто вредно (моћ, богатство, част), већ да буде нешто више и да има више у односу на друге”. Углађено француско племство подсмева се том похлепном лактарошу, иако је оно највише криво за ту најезду; јер је својим несмотреним расипништвом њихову глад за богатством учинило бешњом. Није прошло много, а доследни потомци qуи веут арривер збрисали су надмено француско племство са историјске сцене.

У нешто измењеном облику тип лактароша скоројевића појављује се, мање-више, у свим временима и ниједно друштво није било поштеђено те штеточине; но процватом демократских држава – тог раја манипуланата – скоројевић лактарош добија свој пуни замах. Странчарење је форма кроз коју те ништарије, с мањком знања и морала, најлакше долазе до новца и положаја. Стати под капу какве политичке странке, заклонити се од личне одговорности, чини му се најприкладније. За сваку неподопштину коју учини, он има оправдање – партија, а не он, постаје морални субјект. За савест, то морално чуло, он не мари – јер у свету у којем одлучује партија лако се успављује савест.

Несумњиво је да су qui veut arriver, ти носиоци најрадикалнијег егоизма, препрека сваком развоју и напретку друштва. Сви ће се сложити да су лактароши они који растачу све племените идеје што су се с муком цедиле кроз историју – они су ти због којих се Створитељ осећа нелагодно. Али то опште негодовање, зачудо, није ни за јоту умањило погубно деловање qui veut arriver на друштво, дапаче – култ грабежи који је промовисао скоројевић лактарош постао је идеал коме се покоравају сви. Откуд толика немоћ код образованог и културног света да се избори са тим промоторима невредности који им обезвређују и звања и знања? Зар није морална обавеза свакога ко поседује неки квалитет и вредност да је наметне друштву?

Нажалост, својство је духовно углађених и племенитих природа да су исувише неотпорне према свему ономе што је вулгарно, примитивно, исконски дивље, тако да су духовна углађеност и образовање постали оруђе несреће свих учених и племенитих људи. Али, да би човек био слободно биће, није довољно правилно мислити и учено писати, уљудно се опходити са светом. Да би био и остао слободан, да не би завршио као Чеховљев Иван Дмитрич Червјаков, као карикатура која стално има потребу да се извињава што уопште постоји, човек мора да има и мало одважности у себи.

П. С.
С почетком 21. века, у једном делу Европе појављује се, кажу проницљиви аналитичари друштва, једна нова врста људи. То су они млађи, талентовани и енергични људи што су терани жудњом за знањем и напретком ревносно испунили своје обавезе и чекају тренутак да изађу на друштвену сцену; много знају и, што је још важније – цене то што знају, културни су, али нису свилени, дапаче, делују као прекаљени борци и озбиљна су претња за све оне који сматрају да за успех у друштву треба испунити само две ствари, моћи пузити и немати талента.

Да ли су то можда они који ће, бар за тренутак, збрисати qui veut arriver (лактароше скоројевиће) са историјске сцене?

Драмски писац

Аутор: Љубиша Вићановић среда, 08.05.2019. у 18:00 |Извор:  Политика

објављено 10.05.2019
припремио С.Марјановић
ГЛАС ПОМОРАВЉА

Одштампај