Сателитски гледано, градић Рековац је никао дуж једне вијугаве улице и пар њених „притока“.
Наслоњен на три већа места годинама је користио добар положај за развој пољопривреде и индустрије, све док се није десило „оно“ након чега су главном довијугали „они“. Нису били лоши, што не значи да су били добри. Срећом, задржали су се кратко и за њима су се појавили „они други“ који су донели промене. Тако је изгледало. После се испоставило да су променили само име а да су то заправо они исти од пре. Ти су и остали до данас, исти, а Рековац се мењао – на горе.

У последњих петнаест година број мештана се смањио за трећину, по званичном попису. Незванично, заинтересовани путник-пролазник би можда сазнао другачију информацију, ако му пође за руком да после четири сата поподне сретне било ког становника. „Лети дођи, пријатељу“ чуће у Новембру „сви су завучени по кућама“, док јулска страна плоче говори: „Где си баш сад погодио? Раде у пољу, а и распуст је. Оживеће место кад почне школа.“ Нико му неће рећи да је људи на пољима све мање и да су све старији, да основна школа већ десет година једва од једне генерације прави два одељења а да средња гаси постојећа.

Усред села жута кућа и све су очи упрте у њу. Не верују а ипак се надају, док их разочарање не упути у неко од три поменута места, као да је тамо много боље. Систематско запостављање и потпуна небрига за интересе младих нису довели само до застрашујућег мањка радних места, већ и до потпуног недостатка места за одмор и забаву. Коришћење спортске хале се наплаћује по сату, јер трчање у њој троши бетон. Кад се једном између две епохе организује неки културни догађај, позива се аутор интересантан омладини колико и крлетка славују. Непожељни и протерани, млади се окрећу екранима компјутера и мобилних телефона тражећи контакт и подршку. Неупућени и збуњени, без простора за правилан развој, постају несигурни, анксиозни и депресивни, што се тумачи као „умишљање“ и „пренемагање“.

Мука испливава на површину тек кад постане касно, кад једни потраже лекове за смирење својих родитеља а други наркотике и опијате од другова из клупе. Ко је тада крив? Наставници, телевизија, страна музика или светске завере? Вијугању и увијању одговорних мора доћи крај, брига о будућим генерацијама је апсолутни приоритет сваке заједнице.

„Пусти дете са овцама, почеће да блеји“ изрекли су мудри а прст не треба упирати већ га ставити на чело. Уколико прозори жуте куће не узврате погледе, убрзо неће имати пред ким да затварају врата.

Одштампај