Бојкот! Када, зашто и где? Суштина бојкота је одузимање кредибилитета   и легитимитета будуће владајуће већине. Тим потезом, опозиција-политички чиниоци супротстављени власти, обезвређују неправедни изборни циклус и траже да власт изборе спроведе у таквим условима који ће новоизабраној већини дати легитимитет у домаћој али и међународној јавности . Такође изборни услови морају бити такви да се изборни процес спровде у условима који ће омогућити да резултат избора зависи искључиво од воље грађана на основу које би и ова али свака наредна власт била смењива. Избори представљају чин директне демократије и као такви они морају бити спроведени у складу са највишим демократским начелима. Бојкотом се шаље јасна и недвосмислена порука да поменути услови нису испоштовани и да групације које су супротсављене власти немају права на фер политичку борбу. Колико је бојкот изводљив, сврсисходан али и у инересу политичких чиниоца који на њега апелују анализираћемо у данашњем тексту Гласа Поморавља.

У јеку приче о бојкоту намеће се питање сврсисходности истог, а свакако најважније питање јесте шта се постиже бојкотом у општинама где опозиција чини већину. Дакле, сам бојкот треба посматрати на два колосека. Први-као бојкот парламентарних и други-као бојкот локалних избора.

Републички/парламентарни избори функционишу по другачијем моделу од локалних пре свега из једног основног разлога а то је могућност да се ванредни парламентарни избори могу, ако треба, расписивати сваке године док је процедура за расписивање ванредних локалних избора знатно сложенија па се они углавном одржавају на сваке 4 године. То значи да би тоталним бојкотом опозиција своју шансу на локалу добила тек 2024 док би се ванредним парламентарним изборима под притиском домаће и стране јавности могли надати колико већ 2021 године. Ко, шта и колико у томе губи на локалу сложено је питање.

Узмимо за пример Параћин. Град који је по извештају Државне ревизорске институције град који најбоље управља јавним финансијама а подршка коју има Саша Пауновић међу грађанством је константно изнад 50%. Занимљиво је да без обзира што је Параћин „опозициона  општина“ све више инвеститора интересује се за улагања у ово место па по свим анализама Параћин ускоро као приоритетан проблем, који се односи и на целу Србију, неће имати незапосленост. Улагања у инфраструктуру су планска и константна па се тако Параћин из дана у дан мења. Администрација је међу најефикаснијима у Србији а буџет апсолутно транспарентан. Снс, без обзира што није у власти у Параћину има приступ свим информацијама и  законско право на појављивање у локалним медијима. Уз све то Параћин иако по свим критеријумима јесте општина за пример на територији Србије ипак представља трн у оку владајућој већини на републичком нивоу па се СНС-ова фабрика лажи константно бави фабриковањем афера које у јавност пуштају путем контролисаних републичких медија и интернет портала у власништву СНС-а. Уз то, Параћин је данас престоница свих служби и инспекција а све са циљем да се што више најближих сарадника Саше Пауновића неосновано ухапси, застраши или примора да промене страну. Крајњи циљ је јасан, након избора 2020 Александар Вучић не жели да види ниједну опозициону општину у Србији и у ту сврху у погон је пуштена сва расположива пропагандна, институционална и криминална машинерија. А зашто Вучић и СНС то не желе?Општине којима не управља Српска напредна странка заправо су највећа претња репресивном режиму Александра Вучића па су тако Пауновић или Зеленовић тренутно „државни непријатељи“ број један, иако заправо нису државни већ режимски непријатељи али за СНС то је исто а чак је и боље бити државни него режимски непријатељ. Те општине позитивно су тле за развој слободних медија које Вучић годинама гуши, те општине представљају слободну зону неслободне Србије и на крају те општине су главна жаришта будућих промена на националном нивоу а Вучић жели да се жаришта по сваку цену угасе, макар жаришта постала згаришта. Можда су главе опозиције у Београду али жила куцавица промена, једини функционални и здрави део опозиције заправо су Параћин и Шабац. Уз њих, једино Двери, које нису биле у власти, чији је лидер суштински неукаљан и које имају одређену страначку инфраструктуру, могу бити покретачи промена. Зато данас репресивни режим главни акценат ставља на уништавање, прогон и дискредитацију Српског покрета Двери и промену власти у опозиционим општинама. Тиме би се апсолутна моћ тренутног режима заокружила а изгледи опозиције да нешто учини на републичком нивоу свели би се на минимум. И ту долазимо до кључне ствари. Бојкот републичких избора је у реду али апсолутни бојкот избора у свим локалним самоуправама је промашај. Вучић 2020те неће пасти. Ко ту наду гаји острашћен је и политички неук. Међутим од одлука које ће опозиција донети везаних за планско и синхронизовано деловање, кога на жалост нема као и стратешки одабир општина у којима се по сваку цену мора изаћи на изборе, зависи када ће Вучић пасти. 2024, 2028 или ћемо чекати да те промене изведу деца која се рађају управо ових дана, онда када постану пунолетна а можда ћемо доживети да Александра наследи Данило Вучић чија би власт додуше била сличнија оној коју неформално спроводи његов стриц  Андреј.

Гледајући ствари на тај начин, опозиција уз бојкот републичких избора, који је неизбежан, мора изабрати бар 10 стратешки важних општина у које ће усмерити све ресурсе и људство и у којима ће победити, како би се након избора који нас очекују на пролеће 2020 број функционалних и слободних локалних средина повећао и омогућио стварање заједнице слободних општина на територији Србије које би чиниле окосницу инфраструктуре  која може и мора донети промене. Међу тим општинама свакако је Параћин о коме је данас било највише речи с обзиром да се наш интернет портал највише бави питањима везаним за Поморавски управни округ.

Гледајући са стране, лаички, бојкот је попут протеста врло занимљива ствар. Мало вике, саботажа, грађанске непослушности и нада да за велики проблем имамо лако решење, што је наравно далеко од истине. Непланским бојкотом, опозиција ће се урушити, народ демотивисати, а балон наде и ентузијазма дан после избора ће спласнути. Јер Вучић ће бираче ипак извући на биралишта а место опозиције попуниће лажна, Вучићева опозиција. Слична ситуација се десила када је Вучић надиграо опозицију и обесмислио протесте доводећи опозиционе лидере у мат позицију без могућности да нађу достојанствен излаз из приче јер је за прекид протеста који су у једном тренутку доживели свој минимум потребна бар једна, мала, минимална победа. Апсолутним бојкотом десиће се слична ствар. И шта онда даље, без иједне опозиционе општине?!

Јасно је да делу опозиције одговара апсолутни бојкот јер им је инфраструктура слаба и вероватно популарност још мала али бојкот избора у Параћину на пример, више личи на предају Параћина него на политичку борбу. Бојкотовати изборе тамо где вас подржавају и тамо где ни спрега криминала, полиције и пропагандне машинерије није успела да умањи популарност способног и харизматичног председника општине из редова опозиције представља политичко самоубиство опозиције и отвара врата апсолутној владавини једног човека чија ће воља и реч одлучивати о сваком кутку, свакој улици, селу, општини и граду у Србији. Наравно без Косова и Метохије јер њему је све ово, од стране Запада,  дозвољено, само како би потписао и предао оно што наши „пријатељи“ на Западу желе. А њихове жеље, знамо то већ, готово увек се косе са нашим интерсима.

Одштампај