Већ данима, међу параћинским напредњацима, води се дискусија о томе чија је жртва већа. Весићева и Вулинова одлука да штрајкују глађу, додуше привремено стављена ван снаге, или жртва коју су неприпремљено поднели  пешадинци параћинских напредњакa након луцидне одлуке њихових пастира. На изненадном састанку напредњака, одржаном петнаест минута пре саопштавања помнуте одлуке, не знајући ни за план нити за дневни ред састанка, делегирани добровољци на поклик „јуриш“ заузели су зграду Општине Параћин. У зграду у којој је сваки грађанин добродошао, ушли су да би бар на тренутак, макар и имагинарно, додуше на крају радног времена, осетили како изгледа бити међу фацама локалне политике.

„Е сад мало ми!“ – узвикнуо је један од напредњака.

Шта спада под то „сад мало ми“ остаће мистерија, али очигледно да су утемељивачи привидне демократије заборавили да се институције преузимају на изборима а не силом. Браћо, суграђани, а сада напредњаци, не крвавите руке до рамена, па већина вас је некада свом снагом бранила вредности које сада нападате а добар део вас био је још екстремнији, па сте се бусањем у Динкићево срце и одбраном његовог образа, гнушали на наводе садашњег вам председника да ће Млађан Динкић бити иза решетака чим Он преузме власт. Разумемо, власт је преузео, Млађу нико не спомиње, па сте брже боље у знак захвалности, а можда и страха да нека од реплика те кошуље не заврши на вашим грудима, прелетели у редове ратног министра информисања. Сада сте спремни да за једну откривену аферу Његовог режима медијски линчујете сто опозиционара ако треба, само да бисте сачували Његову светост и благодети које вам пружа. На миран протест грађана у Београду одговарате суманутим штрајковима глађу и заузимањем оно мало преосталих слободних зона и институција.

Ваш покушај Пивничког, односно Минхенског пуча – завршио се, додуше у много блажој форми него што је окончан изворни у времену у коме се стварно одвијао а које жељно ишчекујете на нашем поднебљу. Мртвих није било, ни ухапшених, али је ових првих, нажалост, могло бити због последица преждеравања јер сте попут најезде скакаваца за собом оставили празне пакетиће намењене ђацима.

Подразуева се, када Он може да узима пензионерима,  можете и ви ђацима. Наравно,морало се преживети а нагон за храном је на неки начин инстиктиван и због тога вам се не може пуно тога замерити. Инстикти су преовладали. Инстикт за влашћу, а потом и за храном. Богу хвала па нисте остали дуже јер је, не дао Бог, могло доћи до канибализма што би нас као земљу, након Вулиновог штрајка глађу, опет винуло у саму жижу светске јавности. Имали би ваши медији оправдање и за то -Вођа би то назвао ритуалом којим су његови храбри следбеници јасно и недвосмислено ставили Параћинцима до знања да им је просперитет сваког града и општине, сваког села и улице, важнији чак и од живота. А дошло би и до природне селекције.

Канибализам је иначе својствен многим бићима, чак и врло интелигентим, попут свиња које се успешно користе у проналажењу тартуфа. Дресиране свиње проналазе тартуфе сличном експедитивношћу којом ви проналазите пакетиће намењене ђацима. Но где су слаткиши треба бити и сланиша. Чаша меда иште чашу жучи па сте, без обзира на то што вам је излазак из зграде био омогућен у сваком тренутку, позали хитну помоћ да вам у што краћем року достави сендвиче. Ако сте већ у фазону Вулина, војске и гериле, онда је ваш поход у зграду требало да прати и логистички одред који би вам доставио вреће за спавање, сендвиче али и слику Месије, како бисте осим тела константно окрепљивали и дух, јер са Његовом сликом пред очима свака жртва је дар Божији.

Можда сте очекивали да се уместо несретног Јованова који је у Параћин дошао да напредњацима пренесе промисао Његову и кога су радници стакларе извиждали, појави Миломир Марић, па да се директно укључите у „Парове“, или сте ипак радије за то да под покровитељством старог јуловца Митровића од зграде општине Параћин направите истурено одељење „Задруге“. Добро, то вам признајемо, у држави какву сте нам направили, то истурено одељење доносило би много веће приходе од већине предузећа које сте по Србији отворили, приходе сличне онима које данас има фирма „Еуролин“.

Него, да се вратимо на ваше насилно и фашистичко заузимање институција, да се вратимо на злоупотребу хитне помоћи, као и на ваше преждеравање слаткишима намењеним најмлађима. Замислите моменат у коме несрећна старица из села у околини Параћина, са смањеном пензијом,  којој су деца отишла у Немачку и која има напад гушења, дрхтавим гласом зове хитну помоћ коју ви злоупотребљавате, на шта јој службеница одговара: „Госпођо, тек за сат времена можемо доћи. У току је акција ‘Сендвич’. Ваш живот није важан, ви га управо полажете за ‘будућност Србије’ “.

Овај пример је нешто што је могло да се деси, а можда се и десило, али оно што се без икаквих претпоставки може закључити  је да, осим личне бламаже, као и бламаже странке чија сте ударна песница, нисте постигли ништа. Оно што би у најмању руку био један частан чин јесте да поједене слаткише купите, a изнесене вратите и покајете се, додуше без поста који бисте, да сте га започели на дан упада у зграду Општине Параћин, завршили  у недељу, на Ускрс, па бисте тим чином можда и васкрсли изнутра разорени одбор параћинског СНС-а и Њега удобровољили да вам декретом, без избора, преда кључеве града да га парчате на секторе, струје и фракције, слично као што то радите и са странком чији сте шрафови гломазног механизма моћи.

Одштампај