Стари Грци употребљавали су реч „идиот“ да би описали особу незаинтересовану за јавни живот, то јест личност која се не бави политиком. Млади Срби ту реч користе за лица којима је политика примарна делатност. Ту и још неколико речи.

У време када је свака информација под јагодицама прстију млади су обавештенији него било која ранија генерација. Сајтови, видео конференције, небројени портали и форуми, чак и профили политичара на друштвеним мрежама, њихове адресе и бројеви телефона стоје на располагању. Ипак, иако група људи на уласку у зрело доба може да сазна све, огромна већина мисли да се њихов глас ионако неће чути или да политика нема никакав утицај на животе. Зашто је стање такво? Да ли је у питању лењост? Јесу ли понуђени кандидати лоши и причају само о питањима која нису интересантна или довољно јасна суздржаној популацији. Користе ли политичари на прави начин расположива средства да би допрли до гласача?

„Сви су они исти“ рећи ће бар два од три пролазника на улици „није битно да ли су за цара или за цркву, за Тита или за Дражу, за црвене или жуте, за напредне или папрене, све њих вуче само похлепа.“ Међутим, ако се тим људима представи нешто ново, неокаљана снага, иницијатива без ранијих терета спремна да направи осетне промене, дотични ће питати какве погодности може остварити за уста под сопственим кровом. Борба против корупције је застрашујуће тешка. Од станице до болнице, од школе до скупштине, „пара врти где бургија неће“. Лични интерес стоји изнад сваког општег добра, али доктора са афинитетом према вискију и маснопрстих државних службеника се нећемо решити све док не престанемо да пред сваком новом шансом за промену питамо „Колико сам ја ту добар?“

Да ли је важно ко гласа или ко броји гласове?

Греши свако ко мисли да се порез не убира и из његовог џепа и да не постоје закони који се морају поштовати. Нису бољи други који олако занемарују сопствену слободу и способност да изаберу појединца за ког сматрају да ће најбоље управљати кућним саветом, месном заједницом, општином, регионом или државом. Заправо, било ко довољно надмен да не види како политика има уплив у сваки сегмент живота одрицањем права да се укључи аутоматски се одриче и права на жалбу.

И у двадесет првом веку постоје земље у којима становништво није чуло за право гласа, земље у којима је то право ограничено полом, бојом коже или другим статусом. Каква год да је, у нашој држави имамо право на избор, право да бирамо и будемо бирани. Оно није дато само по себи, до њега се дошло тешким историјским превирањима. За право гласа дуго се борило и за њега се гинуло. Зато је оно привилегија која се мора схватити као највиша обавеза, дужност да обликујемо сопствену будућност.

Уколико се не укључимо у политички живот бићемо директно одговорни за смрт демократије. А шта би нам онда рекли стари Грци?

Одштампај