Ако се Србија после безмало два века, колико већ корача трновитим путем понешена Сретењским Уставом ка идеалу „модерне“ државе, окрене и погледа где су је стална журба и жеља за успехом довели, видеће да је скренула са предвиђене маршуте и изгубила се у „модерном“ свету.

Свако понаособ на раменима носи део кривице што је дозволио да животом управљају начела којих би требало да се срамимо. Готово неприметне ситнице које се увлаче у свакодневницу почињу малим, прозирним сигналима и уколико не предузимамо ништа настављају да се шире, заузимају веће просторе и одузимају све више времена. Тихом инвазијом на психу мењају личност док нас не претворе у хомогену масу испраних умова.

Димитрије Давидовић је, пишући текст Устава, имао визију да земља у којој живи постаје сваким даном боља и да живот народа у њој бива лепши, желео је народ који смело гледа у лице света, поносећи се собом.

Шта је уставотворца надахнуло? Шта је народ имао и чиме се поносио? Шта је у свету било препознато? Шта смо изгубили?

Тражењем одговора у удобности наслоњаче пред монитором ништа нећемо постићи. Нећемо знати народ уколико са народом и не живимо. Морамо разумети децу која се играју у парку. Морамо ценити зној радника на скели и морамо указивати дубоко поштовање сељаку који нам се смеши на пијаци. Ако се при сусрету случајно погледамо у очи запазићемо исту несрећу, празан поглед какав могу имати само – људи сенке.

Оно што је наш народ некада имао, оно што се данас може наћи само у ретким траговима је култура. Култура која јесте саздана прљавим, жуљевитим рукама али, управо она која је одржала житеље Србије у најтежим временима. Преношена са колена на колено чинила је везивно ткиво без ког би се нација распала на неважне појединце. Могли смо бити поробљени и потлачени, могли су да нам одузму сву имовину, чак и слободу али, никада ниједан освајач није могао да угаси искру која је, као у инат, пламтела и одржавала нас. Годинама, деценијама, вековима, имали смо слободан дух.

Онда су дошле деведесете. Године које су обележиле крај једног миленијума, постале су синоним за несрећу, трагедију, катастрофу. У време када су срећније мајке биле оне које су имале остатке своје деце које би могле пристојно да сахране, у време братоубилачког рата, напао је још један вирус. Искористивши много веће проблеме успео је да продре дубоко у нашу психу а онда је почео муњевито да делује. Пружајући површну утеху, по бирцузима и под шаторима почео је да се шири мелос новокомпонованог – турбо фолка. Нудећи јефтину забаву гризао је самоспознају нације, бацајући у сенку изворне песме, приче, игре и обичаје. Развијајући се охрабрен тадашњом ситуацијом и потпомогнут средствима ратних профитера толико утврђује положај да је данас постао доминантан облик, не само забаве, већ начина живота.

Сељак са пијаце, продаје краву како би ћерка могла да приушти неопходне силиконске импланте јер, како да нађe љубав свог живота без њих? Радник на скели штеди за нову ограду дворишта, украшену мермерним лавовима и орловима. А деца одрастају слушајући песме чији текстови позивају на разврат, пороке и прокламују материјализам као идеју водиљу. Турбо фолк задире у сваку пору нашег битисања. Наизглед безначајна ствар – несвесно познавање сваке нове „хит“ песме – јесте последица несносног промовисања квазиуметничког дела путем свих медија и директан узрок тога што је децу данас срамота да играју коло мада се безумно увијају уз скаредне звуке кича. Дубоко вређа офуцани изговор да „нема забаве без народњака“ и поистовећивање те појаве са народном музиком јер турбо фолк није традиција овог народа.

Двовековна жеља за „модерном државом“ није за људе који живе попут сенки, којима је наслеђе небитно, којима су идоли особе са дна интелектуалне лествице, већ за народ жељан победе, за народ поносан на своје корене, за народ који жели само најбоље својим потомцима. Јесмо у вртоглавој јурњави за модерним светом скренули са правог пута, посрнули и поклекли али се то дешавало и раније.

Одговорност је само на нама, можемо и морамо да се осовимо ноге, сачувамо идентитет. обезбедимо светлију будућност својим наследницима и бранимо право на слободу духа.

Објављено 01.11.2017

Лазар Петровић

Одштампај