Херој је особа која учини нешто неочекивано, необично, на начин који остави трага у историји. Лекар који ради свој посао није херој. Макар не ништа мањи од аутомеханичара који му је омогућио да аутом дође до посла. А и посао лекара се не разликује превише од посла аутомеханичара- разлика је само та да када овај други заврне шраф, посао је завршен, док код првог мора да се “поклопи” још гомила ствари- отуд и разлика у дужини школовања. Није мањи херој ни водоинсталатер, ни фризер, ни електричар, ни полицајац. Додуше, бити полицајац није увек најчасније, али је неопходно. Наше друштво је као живи организам, и сваки његов члан својим радом доприноси функционисању тог организма. Свако је битан.

Ако је један битан, битни су и сви остали.

И свако ко ради, шта год радио, требало би да се осети поносним на чињеницу да помаже функционисању свих нас- а то је могуће само ако о тој важности постоји колективна свест. Ако научимо да нисмо изнад других само зато што нам је живот поделио нешто боље карте и дао нешто удобнију столицу.

Ако научимо да не идолатришемо титуле и звања.

Хероји су пуковник Милан Тепић, мајор Зоран Радосављевић, пуковник Миленко Павловић... И још многи други. Али не било ко од нас само зато што ради оно што му је посао. Или, можда, сви ми због тога, али су онда ови напред суперхероји.

Ваљало би то да знамо када нас се изводи да тапшемо, лупамо у шерпе, дувамо у пиштаљке, или презриво погледамо продавачицу- јер сваким гестом отуђења или дискриминације, сваким хвалисањем пред комшијом који нема, сваким закидањем ономе ко ради у зноју лица свог, подривамо здравље друштва у коме живимо.

А то здравље се, знамо кроз историју, враћа само огњем тешког страдања

Бранислав Тутуш виа Фејсбук

Припремио Срђан Марјановић
Објављено 24.03.2020
Илустрација: Интернет

Одштампај