Хришћани су веровали да ће после смрти отићи у рај. Комунисти -да ће створити рај на земљи. Данас, у капитализму, довољно је узети пар гутљаја неког освежавајућег пића и добити своје парче раја, одмах! Не мораш чак ни да умреш, зато што си већ мртав. Твоја смрт је смрт разума, која је наступила оног тренутка када си поверовао да је оно што видиш и чујеш баш онакво каквим га представљају. Да смо равноправни, да смо слободни, да се за нешто питамо и да систем постоји због нас, а не ми због њега(Њих).

Ми Јагодинци имамо ту (не)срећу да смо већ створили наше парче Раја. Конзументи смо путовања у Беч и Паралију, ултра-мега-гига турбо фолк звезде често гостују код нас, индустријска зона попут великог феуда препуна је људи који раде и верују у будућност, а они који не раде сваког месеца могу добити ни мање ни више него 2.000 динара за лекове и болесног мужа а син који не ради већ сутра може да стартује… Туристички смо центар у овом делу Европе, имамо зоолошки врт а у њему тигра. Опасног тигра, који би, када би га пустили појео цео ЗОО врт и остао сам да гради империју са својим тигрићима. Једино би поштедео мајмуна и жирафу. Они му требају да да би посетиоцима показао да је толерантан.

Управо због тог раскоша јагодинског, тог парчета раја и толеранције, масе људи хрле баш овде, код нас.  Да се у постојање истог увере својим рођеним очима.

Но, лако је њима. Дођу, виде, и оду. А ми остајемо. Ту смо, навикнути на раскош и привилегије овог рајског живота. Понекад нас додуше прене као из сна по који кошмар. А, све су чешћи. Најсвежији кошмар свакако је, последње поскупљење цене градског превоза. Плате стагнирају, гориво такође а комфор у градском превозу није подигнут на виши ниво (напротив убачена су неудобна комби возила јер су мањи потрошачи горива). Свако нормалан поставио би питање  –ЗАШТО?! Неко се финансијски заглибио, а по свему судећи то је градски буџет. Непрестаном задуживању града без покрића долази крај. Бесплатна путовања у Беч и Паралију, ненаменско трошење новца, бесплатан превоз на локалу за ђаке и пензионере, помоћ угроженима без икаквих критеријума…

Никоме заправо није јасно како овде функционише финансијска одрживост локалног система. Неко ту раскош мора да плати а судећи по последњем поскупљењу градског превоза једно је сигурно – то смо и директно и индиректно ми.

Без икакве најаве, преко ноћи, нечујно (али не и неосетљиво) превоз грађана поскупео је до 40%. Тако данас за раздаљину од пар километара морате платити близу 150 динара. У једном правцу! Примера ради, цена за путовање од Јагодине до Крагујевца је од 200-250 динара а раздаљина је преко 40 километара. Разлика је само у томе што у међуградском превозу постоји конкуренција а у градском постоји монопол.

Један човек, један превозник, једна цена. Коме се свиђа-свиђа, коме се не свиђа ту је бицикла.

Поставља се питање хоће ли и у овом случају новости из Јагодине бити на свим насловним странама свих новина у циљу саморекламе локалног руководства? Или ипак неће.

Кад смо већ код тога, ко ли плаћа све те насловне стране? Можда ми…

Објављено 01.11.2017

Одштампај