“Црногорац је морао бити вјечно наоружани стражар српске слободе, која се после пропасти наше славне царевине спустила у стијење црногорско, да послије толикијех мучнијех вјекова измучено робље српско опет загрије својом оживљујућим свјетлошћу.

Тако је била Црна Гора од постанка до сада -борац, вјечити борац , за крст часни и слободу златну”.
Ово између осталог стоји у уводнику првог броја листа за политику и књижевност “ Црногорац” од 23 јануара 1871. штампаног на Цетињу под покровитељством Господаревим, док је номинални власник листа био секретар двора Јован Сундечић, аутор химне, књажевине и краљевине Црне Горе “Убавој нам Црној Гори”.

За главног уредника овог слободарског гласника именован је Симо Поповић. Због својих трибунских ставова подршке напредним снагама на неослобођеним територијама, нарочито у Источној Херцеговини, лист је у Аустроугарској забрањен 1873.године уз оштру ноту Двору да подбуњује Србе на територије царевине, након чега је престао излазити,да би га наследио “ Глас Црногорца”.
Овај уводник званичног гласила тадашње књажевине на чијим темељима ке настала савремена Црна Гора, још један је у низу необоривих аргумената да су изворни Црногорци Срби.

Сурогати настали идеолошком девијацијом менталне клептоманије позајмљивања идентитета утемељеног у еуфоричној мржњи према коренима су феномен за озбиљно испитивање стручњака ван историјско-антрополошких и социолошких дисциплина.

“ Црногорац је морао бити вјечно наоружани стражар српске слободе”, каже уводничар што говори о тежњи да док год има и најмања група слободних Срба српство није покорено нити зубља слободе угашена. Та бакља се “спустила у стијење црногорско”, што потврђују сви релевантни извори тог времена од владика – господара до путописаца. У уводнику једног од својих слободарских спевова
“Глас каменштака” Његош каже:

“Српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа.Коме је по вољи нека чита…”.

Шта данас и коме пева званична Црна Гора?

Зашто спаљује Црнојевиће и Петровиће без којих Црна Гора не постоји. Да ли неко размишља какве последице носи мењање менталне свести колективитета, насилно и репресивно. Из свега што баштинимо недвосмислено стоји да црногорство нија национална већ географска одредница. Као што је Крајина или Украјина. Тежња да се српска црква у Црној Гори трансформише у црногорску, пошто калемљење аутокефалности у полицијској станицу на Цетињу није успело и даље је стратешки пројекат заокруживања идентитета.

Црна Гора је држава без већинског народа, без већинског језика, са већинском српском свешћу и већинским верујућим српским народом. Покушај да се религиозност створи декретом као атеизам 1945 . репресијом, овог пута није успео, мада су ожиљци тог времена замрачивања традиције и паљења свеће иза замандаљених врата оставили трагове.

На крају питање : Да ли је стражар српске слободе претворен у чучавац НАТО алијансе?