Немам обичај да пишем километарске постове. Ни када оде легендарни глумац, ни када посеку здраве дрвореде. Сваки пут одболујем, као да је отишао неко мој. Али ово не могу да прећутим.

Јесте ли се некада љубили крај Ресаве? Јесте ли седели до касно увече уз гитару у градском парку? Слушали зрикавце? Журили на час преко моста? Јесте ли се клизали зими низ мост код школе? А знате како је онај мост до дома здравља „певао“ кад лупкаш ногама? Славили матуру, малу, велику, какву год, у Топољару? Јесте ли се испраћали на аутобуску преко Ресаве? Можда сте волели да забаците, није неки улов, али је рај за душу. Неки су чак и кајаком туда пробали да плове.

Или, ако нисте из Свилајнца, а пут вас је некад нанео туда, знате ону лепу малу реку у срцу града?

Е, због ње ме душа боли!

„Шта ово раде?“ питала сам кад смо летос били у мом родном граду. Свуда дуж реке машинерија, некакви копачи, булдожери…

„Добићемо кеј!“, смешкали су се Свилајнчани, „Ред је и био, вала, да ко сваки поштени град добијемо и ми излаз на своју реку. Штета је да имаш реку, а не можеш крај ње да шеташ.“

„Јупи, кеј!, мислила сам, то је оно што је овде одувек фалило. Па и да им човек опрости што су посекли зеленило дуж обале.“

Месец, два, лето прође, јесен… Од кеја ништа. А онда – бам! Зид! Хеј, људи, зид! Одвратан, сиви, бетонски зид по сред града, целом дужином реке! Као да се ограђује концентрациони логор, као да ће да стрељају испред тог зида, као да ограђују гето. Неко је дошао на сулуду идеју да Ресаву ЗАЗИДА!

Тако је, добро сте прочитали, уместо да се среди прилаз реци, они је зидом одвајају, са обе стране! Не само да нема прилаза, више нема ни погледа на реку. Ни на зеленило, на птице које се брчкају, врбе, жбунове зове.

Сви градови света, ако имају ту срећу да имају реку, макар и тако малу као наша Ресава, чине све што могу да град изађе на своје обале. Замислите да тако зазидају Темзу, Сену, Дунав. Мислите да би то прошло тихо и неопажено?

Зашто, забога?!

Плави, кажу, мора то да се спречи. Аман, кад се Ресава на том месту изливала?! Никад! Јесте, истина је да се излива, али километрима пре тога, код села Седларе и Суботица. Никад у центру града. Чак ни фамозне 2014. Јесте поплавила град, јер није имала где да се улије, веће реке су биле препуне, али ни тада се није излила у центру. Чему онда двометарски зид по сред града?

Па и у случају потопа, да падне дупло више кише него тада, град би већ увелико пливао док Ресава на том месту уопште почне да се излива.

И, још важније, зашто ћутиш? Да, баш ти који ово читаш. Зашто се нико не буни? Зар нико нема шта да каже? А поуздано знам да сви желе да се баце пред машинерију и дрекну „Немој, рођаче, ако Бога знаш!“ Зар су сви уцењени нечим, приморани да ћуте? Је л’ причао неко са надлежнима, са властима? Са њима надређенима? Са онима што треба да воде град или да га заступају код виших власти? Где су урбанисти, архитекте, грађевинци, пејзажне архитекте, где су очи, забога?!

Знам, бориш се да задржиш посао који си једва добио, крпиш крај с крајем, деца уче немачки да беже, кога заболе за дрво и за реку. Али докле тако? Сигурна сам да те боли исто као и мене што ти неко ставља сиви бетонски зид испред носа, да не можеш ни да видиш реку.

Шта можеш да учиниш?

Желим да видим Ресаву кад дођем у свој родни град. Реке нису пролазне као људи, то бар не би требало да се мења. Шта да урадимо за реку коју волимо па да одустану од тога да је забетонирају, као што су одустали од вашаришта по сред тврђаве?

Јелена Ерњаковић, виа Фејсбук
објављено 04.06.2019

Одштампај