Данас супер библиотека, нарочито од 2001. до 2018. коју „осмислише“  изузетно надарени „потомци“, информисани и обавештени. Јулије Драшкоци се не спомиње, а још мање му исказа пажњу у свом конфузном „реферату“ много сликан и самохваљен магистар хемијских наука. Лабораторија писане речи, хокус-покус магије. Велики прасак од „слободе“ 2001. године.   Претходних 130 година џаба сте „кречили“. Мита трговац џаба кућу даде за културу кад ни фасаду није средио, е да му је сада да погледа како „домаћини“после ослобођења окречише и које поене себи удељују. Самозадовољавају се ручно.

Замислите 130 година ови пре  свега 35.000 књига набавише и прочиташе, а информационе суперменке од 2001. набавише 28.000. Да ли и прочиташе незна се али уживаше у слободи и афоризмима стипендисте „омраженог“ фонда.  Откад је параметар читање на метар, некада се гледало шта се чита и набавља није се хвалило тиражом већ квалитетом. Установа која слави 150 година постојања и рада у земљи Србији и Ресави  земљи војводе Милосава завређује посебну пажњу, а не сликовницу „самохвалницу“. Историје промена од 2001. Да ли ове данас вреде више од предака када било мање писмених,више читали и учили него ови данас или је важан тираж на полицама кога обилато обрађује „сликовница“ вредна 200.000 динара у жутој боји.

Помену слободу и Трг хероја, Лазу не спомиње мрско јој, а он се борио за слободу против фашиста и висио на бандери поред „читаонице“. Избрисан од ослободилаца 2001 године.

У ових 18 година од 2001 године  и Биџа био на власти четири лета али га нема у сликовници. Промена и слободе ваљда је он непријатељ књиге, а  у првом реду седи његов изум, вечни челник СО који служи новом идолу без обавеза.

Ко је после „ослобођења“ отписивао наслове, да ли су критеријум били идеолошке природе и уништавање трагова стипендиста Титовог фонда и раскид са блиским рођацима преко којих се ухлебили? Уништено преко 8.000 књига које се не рачунају у ових 28.000 набављених. По сликама може се закључити да је врли љубитељ „књига“ и писане речи био ментор при уништавању јер зли језици кажу да ни једну до краја не прочита. Чак ни своју диплому, крије је као змија ноге. Економиста будући градитељ хиподрома, јер  љуби коње. Никад више запошљених, никад мање читалаца, а информационе технологије, е ту се нешто не слаже али народ плаћа.

Татин књижничар положио, последњи слетео у ово надарено јато, носи засад позиве и стиче искуство у лаборторији. Кези му се будућност и управни одбор. Да ли се неко запослио по поштеном конкурсу у овој високо умној институцији народа? Погледајте „Историју промена“  нема црвених образа јер је то изборено у „оштрој“ конкуренцији  са познатим исходом.

Није вредно наводити имена из сликовнице  свих  победника из 2001. јер се време брзо мења па су многи већ на ђубришту историје. Паметном довољно, само будала „мисли да га сви цене и штују“.

Историја промена се завршава биографским импресумом персона од 2001 године на челу са намргођеном и озбиљном магистарком па до насмејаног,  тазе пензоса етнолога са дуплом биографијом.

Како се нико није сетио најпродуктивнијег писца нашега завичаја са шест капиталних дела да у сликовници посвети макар једну страну њених дела, њој није до сликања јер воли свој Свилајнац. Увек достојанствена али скромна свесна својих вредности као да она није била од 2001. и пре и  својим радом није допринела угледу Ресавске Библиотеке. Проф.Доктор Десанка Стаматовић никада за свој рад није добила ни динара али ни тражила јер су јој искрени аплаузи у завичају били довољни за све.

Њој али и нама, љубитељима књиге било би драже да су уместо прескупе „Сликовнице“ посвећене дамском колективу и коктела са ђаконијама за одабране симпатизере купили књиге за децу сиромаха без припадности било које боје.

Обрукаше се пред Војводом који  се као изненађење појави на позорници пред потомцима, а без слике у „Историји промена“. Е да, беше млађи па да је почео 2001 године …

П.М.

Читаоци пишу

Одштампај