Шиканирање, заслужног грађанина, уметника. Докле може да иде осиона власт која већ годинама понижава једног заслужног уметника,просветног радника у пензији. Где је ту хуманост, част, морал, однос према немоћном човеку који вапи за помоћ. Зашто народ  „бира“ власт, зар нису сви грађани „једнаки“ или има и неких повлашћених?

Да ће га ових дана и пљачкати нико није могао ни да наслути. Неспоразуми трају већ годинама, јер уметник  држи до људскости и достојанства,  неда да се понижава. Пљачка није материјалне природе,кад су уметници били богат свет, већ духовне и интелектуалне својине.Ко је наредио да се насилно обија стан, без присуства власника ствари. Разношење уметничких дела, рукописа за издавање књига песама,оно што ствараоцу нико не може украсти и да хоће. Миомир Нешић је члан Удружења књижевника Србије, песник и сликар који је својим дугогодишњим радом допринео да наша средина напредује на културном и просветном плану.

Докле може актуелна и безобзирна власт да понижава немоћног пензинера у инвалидским колицима, зар му није доста његових мука.

И све да буде још недопустиво,на власти у СО Свилајнац су његови бивши ђаци, који се нису удостојили ни после његових позива за помоћ ни да га обиђу. Но то је већ ствар елементарног васпитања више се исказују као људске вредности.Зашто прогањају свог учитеља ако неће да помогну? Инат или одсуство разума. Он их је васпитавао да буду хумани,поштени и разумни људи.

У шта се све ово преметнуло данас треба да се питамо ми садашњи и бивши просветни радници. Зашто ћуте интелектуалци,професори гимназије зар је могуће да се не огласи ни један просветни радник из основне школе. Страх за свој статус или недостатак храбрости.Ћутање није одбрана достојанства.

У тренутку пожара школе у Црквенцу на спрату се налазио са својом породицом и пензионер основне школе Свилајнац  Миомир Нешић у инвалидским колицима. Евакуисан од стране грађана на улици испред сеоске кафане без решења куда ће кренути. Ствари је оставио. Општинска власт га је сместила принудно у стационар дома здравља. Нову 2017. годину је дочекао у „заточеништву“ посетио сам га видно утученог и  увређеног да га држе принудно у стационару. Његови бивши ђаци на власти нису положили испит из хуманости. Узгред није имао никакве терапије, само смештај, а било је и интервеције да несме тако дуго  да борави у стационару. Најзад је привремено смештен на други спрат  у згради иза тржнице у једнособан стан.

У истој згради у трособном стану башкарио се увежен директор комуналног предузећа иначе некадашњи директор ресавских Рудника. Он је после пропасти „жутих“ збринут од стране свилајначке власти. Ми нисмо имали кадар, а на бироу  2.123 незапослених. Прича се да је диретор у међувремену продао тај стан као своје власништво и сазидао себи кућу.

Пре њега је и „способна“ директорка Центра за културу добила стан у елитном „Буџином“ сокаку!        Домаћински, а те станове платили радници фирми које су  „жути“ уништили,као неуспешне, а раднике на улице послали без пензије и стана.

Чему толика журба да се и по цену разваљивања стана и разбацивања његове имовине по холу школе у Црквенцу. Нико од надлежних из власти прстом није мрднуо више  од годину дана. Не могу да чекају подизвођачи, или власт?

Нестрпљивост или савест. Нова власт још није изнедрила „свог“ уметника мада се ради на томе у „радионици пластичних играчака“.

М. К.

Читаоци пишу

Одштампај