Кочин Храст

Стојећи пред живом Црквом као Записом времена он се прекрсти три пута, три пута пољуби удубљени крст и клече у корен Храста разгранатог на векове, записаног на обали Велике Реке уморне од времена, па се наслони раширеним длановима и челом на окамењену кору Светог стабла избраздану памћењем, као да клечи пред Богом и тражи опрост за себе и свој српски народ.

Дрхтај лишћа на издисају, тог сунцем преливеног октобарског јутра, претапао се са дахом реке испод чистог плаветнила неба, спуштајући се преко отежалих грана жалних врба што су висиле над водом. Земља је мирисала на маховину, мртве травке и јесен. Од неба откинути мир нагризала су јата гавранова из крошњи топољака, јер других птица тог јутра није ни било. “Боже, јесам ли ја грешни раб твој грехом својих предака и својим гресима осуђен на пропаст и нестајање као мој народ, без видљивог трага да смо икада постојали, или је ово само сан, неухватљив као измаглица над Великом Водом, као небески пут одакле смо дошли и где одлазимо вољом Твојом?” Изговорио је ово ћутећи, као да очекује одговор. Затворио је очи не толико да би зауставио сузе, већ да би у прозуклој тами сећања одшкринуо памћење.

Клечећи пред Кочиним Храстом као у молитви пред Богом покушавао је покајањем да спере и објасни сопствене грехе и грехе свог народа почињене у самоодбрани, кад се чинило да другог избора нема, иако је знао да за грехе пред Богом нема оправдања, али и свестан тога да Бог види све и ако антихристи и сатанисти већ вековима, као и данас, на колац патње набијају српски народ, као Турци Османлије његовог претка Кочу Анђелковића, и то на живо. Док зашиљени колац пробија утробу тако да не оштети крупне крвне судове и срце и избије у предео рамена десно од главе и врата, да човек на живо што дуже крвари и мучи се до смрти – ко може да одузме право човеку да се брани да би избегао тако сурову смрт?! Зашто је грех побунити се против злотвора и бранити своје огњиште, свој пород и свој народ?

Народи су као и људи. Постоје срећни народи који своју срећу мере мирним и лагодним животом без бурних догађаја и бурне прошлости. Постоје грешни народи чији је грех према Богу и људима толико велики да га је немогуће измерити. Постоје од Бога изабрани народи којима је Бог поверио трпљење и искушење као Крст Исусов да га носе. Митски Срби су народ бурне историје, великог трпљења и великих искушења, али и греха почињених у самоодбрани. Бурна прошлост и бурна историја додали су Србима и оно у имену препознатљиво: “небески народ”.

Запис на обали Мораве стар око 600 година памти море проливене крви које је натопило земљу његову и његових предака, море крви које је отекло Моравом за одбрану слободе, части и достојанства својих потомака. Под крошњом тог Храста стајао је и Карађорђе постројен као војник Капетана Коче уз кога је стицао прва војна и ратничка искуства, да би нешто касније велики Наполеон рекао:

“Само је један војсковођа већи од мене – Карађорђе!”

Кочина буна је угушена у крви а Капетан Коча Анђелковић је у Текији 1788. године набијен жив на колац од стране Турака Османлија, жртвујући себе у борби за слободу свог народа. Да није било Кочине буне не би било ни Првог српског устанка, не би имао ко тако успешно да га води. Многи ће рећи да је мудрост Другог српског устанка била пресудна за ослобођење Срба. До мудрости и преговора са антихристима и сатанистима долази се крвљу и жртвама, онда кад и антихристима постане јасно да је тако боље и за њих. Без Кочине буне и Првог српског устанка не би било ни Другог српског устанка и мудрости ослобођења Срба од вишевековних злодела и зулума Турака. Зато је Кочин Храст тако велики у српској историји и зато тако дуго траје.

Данас, заборављајући своју историју, омађијани савременим начином живота, док усвајамо туђе хероје а заборављамо своје ниподаштавајући њихове успехе и заслуге, полако али сигурно као народ клизимо у заборав, попут овог Светог Храста који данас на само 7 километара од урбаног језгра града Јагодине, иако заштићен од стране државе, обрастао у коров, немо посматра славну прошлост и суши се од страха бацајући са својих висина поглед у суморну будућност која нам пристиже.

Аутор текста:
Стефан-Вук Милановић

Одштампај