Док се возите из Јагодине ка Кочином селу пролазећи кроз такозвани „Рит“ угледаћете нешто што вам уколико нисте из Јагодине може створити идиличну слику овог града. Индустријска зона у којој иза ограде(решетака) велика група радника мења смену. Модерно, чисто, ограђено, под камерама. На стотину камера. Све се снима.

„ARBEIT MACHT FREI…“ заурлао је један од радника на излазу док је екипа Гласа Поморавља била испред улаза.
„Шта ме гледаш, са 60 година сам доживео да ме терорише ко како стигне. Ово је логор!“

У даљу расправу са очигледно тотално деморалисаним и бесним грађанином Србије нисмо улазили али смо његове речи мало дубље анализирали.

Израз „ARBEIT MACHT FREI“ је немачки израз, настао у периоду Другог светског рата и у преводу значи „РАД ОСЛОБАЂА“.  Стајао је исписан на улазима нацистичких концентрационих логора.

То намеће  дилему изједначава ли овај слоган услове рада у овим фабрикама са условима рада у концентрационим логорима? Да ли су ове фабрике у комплексу ограђеном жицом  где је сваки метар покривен камерама и чуварима заправо модерни концентрациони логор. Обзиром на дилему која је свакако наметнута одлучили смо да о томе поразговарамо са једном од радница ове фабрике која је пристала да нам да један анонимни интервју. О стању у фабрици, условима рада, правима радника и перспективи причали смо са једном од запослених, самохраном мајком из Јагодине. Њену изјаву коју је дала главном уреднику нашег интернет портала Стефану-Вуку Милановићу преносимо вам у целости:

„Прво волела бих да све ово што ћу вам рећи остане тајна. Ако сазнају моје име и податке ја ћу посао сигурно изгубити. Некако због свега што пишете имам поверења у Вас, мислим да сте храбри и само неко као Ви може да покрене овакву тему у јавности а тема је врло деликатна. Као што сам Вам малопре рекла радим у фабрици Аунде која запошљава око 700 радника. Седам стотина породица живи од овога. Уствари не, не живи, преживљава. Знате, ако радите у немогућим условима где вам се намећу немогуће производне норме, где пауза за ручак не улази у радно време, где вас селе са линије на линију, где се штопује време проведено у тоалету-то су, признајте, немогући услови. Женско сам, замислите када сам, да се тако изразим, у циклусу. Верујте ми, било је дана када стигнем кући да одем у купатило, пустим туш, добро се исплачем, попијем неки лек за смирење па онда међу децу. Старија ћеркица наслути понекад да нешто није у реду па кажем да ме боли зуб. Како да малом детету говорим да плачем од понижења? А понижена сам. На жалост нисам у том понижењу усамљена. Замислите понижење које на пример доживљавају радници који долазе на такозвани „пробни рад“ који је неплаћен. Знате када зову раднике на пробни рад? Када је шпиц и када треба избацити велику количину производа.

Искористе људе, мученици се доказују и онда им, када прође „шпиц“ кажу да сачекају па ће их позвати. Замислите тај безобразлук? То је монструозно! Добар део радника је пријављен преко некакве агенције и ти радници немају права на боловање и одмор. Ко је пријављен преко фирме има права на боловање и одмор али ако их нема 10 дана на послу обавезно их сачека питање када ћете доћи на посао и ако уредно достављају дознаке.  Веровали или не ако вас нема на послу осим позивања знају да дођу и на кућну адресу, да провере. Уговор који смо потписали је са нормама који радници једва успевају да испуне. Иако је бруто плата  49.000 са свим даџбинама изађе око 42.000 и то само за раднике који испуне норму а таквих је веома мало и то су у принципу стари радници који шију одређене комаде и који су ту од почетка рада фабрике. Остали могу само да кукају.  На све то сада долази до промене уговора о раду где се рачуна само сатница с тим што радник и поред тога мора да испуни барем 80% норме да би примионеку плату. Примера ради, радник који испуни 100% норме не добија више од 35000 динара.

Уговор са Фијатом више немамо, јер је Фијат почео да ради са Немцима па се самим тим аутоматски затварају четири линије. Исто је и са Мерцедесом који је са шест линија спао на 3. Радници се тако распоређују по другим линијама и у тим условима готово је немогуће да остваре задату норму. Познајем жену која је на боловању због проблема са оком и која је завршила на Клиничком центру. Око јој је упаљено јер су материјали са којима радимо прскани разним заштитним средствима ко зна какве садржине. Оно што додатно плаши раднике је то да ако сте дуго на боловању са сигурношћу можете очекивати отказ без обзира на разлог болести. Уколико надређенима поставите неко питање за које они процене да је неадекватно добићете „пацку“.  Или ради или отказ.

Чак и Новогодишњу забаву и пакетиће плаћамо сами јер нисмо испунили норму. Но, поврх свега тога у фирми се сада дешавају одређене промене. На горе наравно. Фирма већ дуго није склопила ниједан добар уговор.Радници се шаљу кућама а онима који су на боловању се наговештава да се не надају добром када се са исог врате.  Врло је симптоматично и то да велики број жена које раде у овој фабрици има проблема са штитном жлездом а велики је и степен спонтаних побачаја међу младим запосленим девојкама у првом тромесечју трудноће. О каквим материјалима и каквим средствима за заштиту истих је реч не знамо али су последице по здравље видиљиве и очигледно штетне. Питаће неко претпостављам да ли имамо правну службу којој бисмо могли да се пожалимо и распитамо онашим правима. Правна служба постоји само фиктивно, на питање одговарају питањима. Питање које никако не смете поставити је то да ли је тачно да се у Италији приказује да ми овде радимо за 500евра. Шта је са остатком?  И шта да Вам кажем више, имала бих још много тога да додам али и ово је доста за сада.“

Наша редакција покушала је да интервјуише још пар радника али безуспешно.

–„Глас Поморавља? Не смем да причам ништа, ви ћете објавити све“ нашалила се једна од радница коју смо покушали да интервјуишемо док су остали само одмахивали руком и померали се од наших новинара.

Но, да се вратимо на суштину. Српска власт када у иностранству говори о улагањима у Србији истиче једну болну ставку а то је ЈЕФТИНА РАДНА СНАГА. Да, власт се поноси бедним условима у којима живе грађани Србије и ситуацијом да су многи приморани да раде било шта како би преживели. Оно што додатно погађа јесте да међу радницима ове фабрике има правника, економиста, инжињера, учитеља…сви они раде у производњи. Са друге стране у јавним предузећима по канцеларијама са средњом школом или евентуално купљеним дипломама седе они који су мало прагматичнији. Чланови странака на власти.

Партијски војници грађани су првог, а они због којих власт треба да постоји, грађани другог реда. Али да не дужимо, све у свему истина је да се, без обзира на безобразну пропаганду коју путем медија врши власт, у Србији све лошије и лошије живи. О истини данас мало тога можете чути а мора се признати да се против наистичког слогана с почетка овог текста можемо борити само на један начин, истином.

ИСТИНА ОСЛОБАЂА!

Напомена: Идентитет интервјуисане раднице познат редакцији а овом приликом изражавамо наду да ћемо у што скоријем року ступити у контакт са неким од надлежних из фабрике Аунде како бисмо чули и другу страну приче.

Стефан-Вук Милановић
Јагодина

Одштампај